Од самог оснивања Спортског друштва Црвена Звезда градио се профил правог Звездаша. Већ 1948. основана је секција "Чланови - пријатељи" која је бројала 120 уписаних. Звезда је себи привукла и интелектуалце и бивше трговце, али и мангупе и убрзо је постала симбол београдског духа. За разлику од педесетих и шездесетих година, кад је трибине Маракане красила тек по нека застава, седамдесете су донеле нове навијачке трендове - заставе су се носиле масовно, појављују се први транспаренти, шалови, капе... Редовније се путује на гостовања и у земљи и у иностранству, највернији почињу међусобно да се друже и данима када није било утакмица и тада полако почиње да се ствара језгро најватренијих Звездиних фанова.

Почетак осамдесетих донео је Северу нешто заиста ново - забрањено је уношење на трибине застава на копљу, али се повећао број људи који су носили шалове, све је више било транспарената и навијачке песме су биле све разноврсније и мелодичније. Ипак, права револуција догодила се 1986. - тада су основани Ultras и Red Devils - две групе које ће уз годину дана касније настале Zulu Warriors представљати језгро и авангарду на Северу и у целој бившој Југославији.

Црвена Звезда је током свог постојања стекла ореол једног од стубова српства тако да су утакмице са клубовима из осталих република увек биле пуне набоја и тензија. Више од 200 Звездиних навијача је 1986. било присутно на гостовању атинском Панатинаикосу, а транспарент Ултрас је било немогуће не приметити.

Тада је и рођено једино право пријатељство између Делија и навијача Олимпијакоса. Ове пријатељске везе темеље се на сличности клубова - оба клуба су из главних градова, најтрофејнији су у својим земљама, носе црвено-беле боје, потичу из православне средине.

1988. је година експанзије - основан је велики број нових група, купљени су први бубњеви, све се више употребљава пиротехника, све више људи путује на гостовања, у већем броју се појављују и навијачи Звезде из унутрашњости. У пролеће 1988. успостављени су први озбиљнији контакти са Управом клуба и од тада је почела сарадња чији је први конкретан облик представљао одлазак 2 аутобуса навијача на легендарно гостовање у Милано. Тада је на стадиону Сан Сиро било присутно око 1.000 Звездаша, а бубњеви, бакље и велики транспаренти први пут су презентовани у иностранству.

Организација северне трибине била је све боља и боља али је међу вођама различитих група владала општа констатација да снага и потенцијал нису довољно искоришћени. Жеља за уједињењем у једну велику и праву организацију била је све јача.

На иницијативу Ултраса свим значајнијим навијачима послато је писмо са позивом на састанак уједињења где су образложени разлози из којих би било мудро и добро ујединити се и направити коначно праву ствар: тој уједињеној групи дати српско име, направити реквизите са именом групе како се више не би користили у то време популарни страни шалови и капе, изградити озбиљнији однос са Управом, повезати се са Звездашима из унутрашњости.. Састанак је одржан на Божић 1989. године, присуствовао је велики број навијача, а из мноштва предлога

издвојио се један - тог дана су рођене Делије! Одмах се прионуло на посао, тачно се знало ко је задужен за прављење шалова, налепница, мајица, ко за састанке са Управом, ко за контакте са навијачима ван Београда, ко за пропагандни рад. Састанци су одржавани сваког четвртка на стадиону - ту су се училе нове песме, нови навијачи примани су у Делије, расправљало се о актуелним питањима и прављени су планови за наредне утакмице. Прва већа утакмица на којој су Делије имале своју презентацију био је пролећни дерби 1989. Из дана у дан организација навијача постаје све боља. У то време било је нормално да када се подударају термини неких важних кошаркашких и фудбалских утакмица и на једним и на другим буде велики број Делија. На стадиону, између северне и источне трибине завршена је просторија за навијаче, путовало се редовно на сва гостовања, прављени су спектакли на свакој важној утакмици, прорадио је и маркетинг Делија.

Виљнусу и Келну, а свака утакмица у домаћем првенству доносила је нешто ново од стране Делија. Из тог периода датира и пријатељство са подгоричким Варварима, које је истини за вољу постојало само у наредних годину дана.

Дана 13. маја 1990. дошло је до жестоких навијачких сукоба у Загребу између Делија и навијача Динама. Нереди су почели рано ујутро с појавом првих група Звездиних навијача у Загребу.

Познато је да су Делије одувек били снага која се доживљавала као глас народа, а оновремени општи пораст национализма посебно се одразио на струјања унутар ове огромне групације. С друге стране, уз динамовце су се нашли и навијачи других хрватских клубова, али ни они нису били довољни да савладају Делије.

Општа антикомунистичка хистерија није заобишла ни Звездине навијаче. Делије, као многобројну омладину са великом енергијом, поједине политичке партије покушале су да ставе под свој утицај а поремећени односи са Управом након максимирских дешавања и различити политички назори и опредељења биле су преокупације Севера у тим данима слутње. Са првим победама у Купу европских шампиона у сезони кад је Звезда досегла свој врхунац, на Север је почела да се враћа толико потребна слога. Основана је и Агенција Делије која је водила рачуна о обезбеђивању свих потребних реквизита, прављењу што боље атмосфере и организације, а отворена је и продавница сувенира на североисточној капији Маракане.

У походу на титулу шампиона Европе Делије су масовно гостовале у Цириху, Глазгову, Дрездену, Минхену и Барију. На утакмици против Бајерна на којој се одлучивало ко ће у финале Купа шампиона направљена је незаборавна атмосфера - црвени и бели балони преко целог севера, стотине застава и барјака, непрестано навијање, бакље око целог стадиона ини за једног Звездиног навијача није било веће среће него када се црвено-бела река преселила са трибина на терен да прослави победу.

На историјски меч са прваком Француске, Олимпиком из Марсеја, на коме је Црвена звезда постала европски шампион путовало је скоро 20.000 навијача - авионима, бродовима, аутобусима, возовима...

На стадиону Свети Никола владао је урнебес - хиљаде папирића и ролни, балони, бакље, барјаци, огромна (27х50 метара) српска застава. Песма није утихнула до последњег судијског звиждука а весеље је трајало данима, како у Барију тако и у многим градовима широм бивше државе!

Тријумфом у Барију Делије су, као и њихов вољени клуб, достигле свој врхунац и од тог тренутка лагано иду силазном путањом. Поред извесне засићености, која се и може разумети у таквим околностима, својеврсном паду допринела је и тадашња политичка ситуација. У помоћ српском народу лета 1991. кренуле су и Делије – велики број момака из прве екипе узео је учешће у рату, углавном у Српској добровољачкој гарди али су поједине Делије, у зависности од својих политичких опредељења, били међу добровољцима Српске радикалне странке, Српске Гарде, Белих орлова... Доста истакнутих навијача је своје животе положило српству, а велики број момака је рањен. Север их никада неће заборавити.

Ерозија и пропаст старе југословенске лиге, рат и тешки животни услови смањили су општенародно интересовање за спорт. Међутим, Делије нипошто нису престале да постоје, не одступајући од својих начела. Дошло је у међувремену до смене генерација на Северу, али је тај процес, у погледу привржености Звезди прошао сасвим неосетно.

Наредне сезоне Звезда је одлуком УЕФА била принуђена да из безбедносних разлога све своје утакмице у Купу шампиона и као домаћин игра у иностранству. Прве две утакмице, са Портдауном и Аполоном одигране су у Сегедину, али су показале да иако се не игра у Србији то не мора бити погубно за наш тим.

Те јесени реализована су и два фантастична гостовања - у Манчестеру и Ђенови. Енглези као да нису веровали да је 70 људи аутобусом из једне земље захваћене ратом путовало 3 дана како би гледали свој вољени тим. У Италији, Делије су се представиле са бубњевима, двадесетак барјака, пиротехником и великом паролом на италијанском језику. На транспаренту је писало "Рат, беда, затворене границе - али ипак смодошли. Делије". Тајац је убрзо замењен аплаузом целог стадиона.

У сезони 1991-92. путовало се и на финале интерконтиненталног купа у Јапан - кад је наш тим и званично постао најбољи на свету , у Атину (где се Делијама придружила и већа група навијача Олимпијакоса), Будимпешту, Брисел...

Наступајуће утакмице, у пролеће 1992. Звезда је играла као домаћин у Софији; прво с Панатинаикосом, а касније са италијанском Сампдоријом. На утакмици са Италијанима Делије су још једном показале своју виталност и неуништивост. Из земље је дошло преко 20.000 навијача, што је међу Делијама апсолутни рекорд када је реч о утакмицама играним ван граница Југославије. Стотине аутобуса слило се у престоницу Бугарске, а на стадиону френетично навијање било је употпуњено пиротехником и кореографијом српске заставе направљене од црвених балона, плавих трака и белих картона. Нажалост, ту утакмицу Звезда је изгубила и није успела да се квалификује за још једно финале Купа шампиона које се те године играло на лондонском Вемблију. Последњег дана маја 1992. међународна заједница увела је санкције нашој земљи. За Делије је то био јасан сигнал да дуже време неће бити у прилици да се сусрећу с иностраним клубовима.

Било како било живот је текао даље - стасавала је млада генерација, а с обзиром на то да је име Делија постало синоним за сваког навијача Звезде, најватренији, како би се разликовали од других, почињу да ревитализују мање навијачке организације. Реорганизована је група Ultras , а од нових група састављених од млађе генерације истицали су се Ultras Fontana , Ultra Boys , Ultra Brigate ...

Сва навијачка страст у том мутном времену изолације била је усмерена на вечите дербије, било да се ради о фудбалу или о другим спортовима. Путовало се без разлике на сва гостовања: Кикинда, Бечеј, Кула, Пљевља, Суботица, Подгорица, Никшић...

Тадашњу ударну екипу Севера чинили су млади момци и иако малобројни достојно су репрезентовали црвено-беле боје. Управо тада, у таквом времену, Звездаши су показали једну од одлика која прати само највеће поклонике фудбала: они лако, пуна срца, проналазе мотив за право, жестоко бодрење својих пулена и на оним, не много битним, утакмицама. Упркос катастрофалној економској ситуацији највернији успевају да изнађу решења и организују за сваки "вечити дерби" аутентичну атмосферу одржавајући тако неуништиви дух Севера.

Санкције нису спречиле Звездине навијаче да покажу Европи како и даље постоје. Маја 1994. на финалну утакмицу Купа шампиона у Атини, између Милана и Барселоне, отпутовао је један аутобус Делија. Тешко је описати избезумљена лица италијанских, шпанских и грчких навијача када су на централном атинском тргу Омонија угледали педесет Делија и зачули њихову песму. На стадиону, Делије су обележиле своје присуство транспарентима и бакљама, а заједно са њима у сектору су били и стари пријатељи, навијачи Олимпијакоса.

Сезоне 1994-95. Црвена звезда је освојила дуплу круну. Те године Делије су одр